Danas, 30. oktobra, na rođendan velikog umetnika Đorđa Marjanovića, uz pomoć njegove porodice, podsetićemo se na melodije i vreme u kojem je ostavio neizbrisiv pečat. Od 18 časova, u holu Centra za kulturu biće predstavljena njegova stvaralačka biografija „Energija slobode“, autorke Marijane Dujović, a od 20 časova, u istom prostoru, biće prikazan kultni film „Zvižduk u osam“.
O Djordju Marjanoviću
Đordje Marjanović, velikan, ne samo u muzičkom smislu, već u svakom drugom koji opisuje čoveka.
Drago biće koje toplinom pleni i sjajem svojih tamnih očiju udene u srca svakoga od nas radost i podršku,
kao diskretni drugarski mig. Pesme i muzika obeležile su brojne živote, ali nikad i ničiji ovako kao život
gospodina Marjanovića. Porodica i prijatelji uvek su bili uz njega, nisu ostali po strani, već u središtu
priče. Retka osoba čiji je čitav život jedna putujuća pesma: red strofe, red refrena, red ljubavi, pa red
sreće… tako do danas.
Veoma važan deo njegovog života činili su djokisti, njegovi prijatelji – Kako da ne, kada su oni bili verni
pratioci svog idola gde god da je išao. Uvek ispred ulaza zgrade u koju bi ušao stajali su đokisti koji su ga
čekali . Čak i ispred njegovog stana uvek je stajala grupa koja je čekala da izađe. Pa i noću. Kad je kretao
na turneje ili koncerte po raznim mestima nekadašnje Jugoslavije, telefoni su bili zauzeti do usijanja, jer
su se djokisti, često uprkos njegovim zabranama, dogovarali sa istomišljenicima iz mesta gde Djordje
gostuje, da obezbede karte, gde da se nadju, ko će kod koga da spava… Đokisti su stalno bili uz svog
idola. Najveća zvezda naše estrade, čovek koga su voleli milioni – u svojoj knjizi Moj život priča o svom
životu, ljubavnim uspesima i neuspesima i radostima.
Đorđeva autobiografija je, u stvari uzbudljiv roman o “starim, dobrim vremenima” kad se demonstriralo
zato što Đorđe nije dobio zasluženu nagradu. Ne zbog drugih problema… O Đorđu, u ovoj knjizi, govore I
njegovi prijatelji, poznati pisci, novinari, muzičari. Posebna je priča o “Đokistima”, devojkama I mladićima
koji su ga obožavali, na čije je živote uticao, koji su mu ostali svih godina njegove karijere verni prijatelji.
Priču o djokistima i snazi veza koje je Djordje stvarao, kao i mnoge druge priče u vezi sa sjajnom
karijerom kojom nas je Djordje Marjanović počastio – možete naći upravo u ovoj knjizi već spomenutoj
autobiografiji Moj život.
Đorđe Marjanović rođen je 30. oktobra 1931. godine u Kučevu. Majka mu je umrla kada je imao samo
devet meseci. Posle smrti supruge, otac Marjanović je dete ostavio kod majke svoje supruge, koja će ga
odgajati. Marjanović je imao sestru Ljiljanu i polubrata iz očevog drugog braka Vojislava. Marjanović je
pohađao gimnaziju u Požarevcu. Tokom srednjoškolskih godina pokazivao je interesovanje za pozorište,
režirao i glumio u sopstvenim predstavama. Po završetku srednje škole preselio se u Beograd, gde je 1950. godine, po bakinoj želji, započeo studije farmacije.
Međutim, njegova baka je umrla, a Marjanović
je ostao bez ikakvih sredstava za nastavak studija. Da bi zaradio novac obavljao je razne poslove:
istovario je teretne vagone po železničkim stanicama, radio je kao sakupljač pretplata za Radio Beograd,
radio kao mlekar i pojavljivao se kao pozadinski glumac u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i u
nekoliko jugoslovenskih filmova: Svi na more, Anikina vremena, Sumnjivo lice, Pesma sa Kumbare.
Uprkos svojim naporima, na žalost, nikada nije završio studije.
Eto to je naš Đordje… U knjizi “Moj život “, on sam, ali i uz pomoć svojih bliskih prijatelja, priča o svom
djetinjstvu, služenju vojnog roka, anegdotama koje su pratile njegovu mladost, teškim gubicima, ljubavi
prema babi, sestri, studiranju u Beogradu, raznošenju mleka, prijateljstvima, đokistima, braku sa Zlatom,
braku sa Eli, i nadasve, svom najvećem uspehu u životu: o svojim ćerkama Nataliji i Nataši i sinu Marku.
Da, i karijera je ono što o čemu se priča u knjizi, karijera koja je jedinstveni fenomen ne samo Jugoslavije,
već i Sovjetskog saveza, to je bila ona zlatna kruna koju je Djordje poneo još kao dečak, a da je nije bio ni
svestan. Milioni prodatih ploča, mnoštvo nagrada, bezbroj iskrenih srca koja su kucala kao jedno – pečat
su njegove karijere. U istoriju pop muzike svojim se glasom, stihovima, scenskim nastupom, Đordje
Marjanović upisao sam, i to platinastim vezom.
Prva gramofonska ploča Djordjeta Marjanovića “Ko nekad u osam” izdata je u oktobru 1959. godine, od
tada u godinama koje su dolazile nizale su se pesme i albumi kao brojanica, imao je hrabrosti I
sposobnosti da u svoj izbor uvrsti i svetski poznate pesme. Svojom bogatom diskografijom je podigao
muzičku kulturu našeg prostora na jedan suptilniji i viši nivo, a na svojim profesionalnim nastupima na
kojima je u zanosu i sako bacao u publiku, kako bi atmosfera bila opuštenija i koju bi ostavio u amanet
svima koji izadju na istu muzičku scenu. A autentičnost njegovih pesma koja žubori sa izvora duše jedini
je put do srca publike.
Imao je specifičan glas, pesme i muziku sa svojim pečatom. Jednostavno originalan u svemu, od početka
svoje karijere, kada je na prvom nastupu zavrnuo rukave sakoa jer mu je sako bio veliki, ostali pevači su
tada stajali mirno pevajući. Vreme je tako brzo proticalo uz priču kako je prvi put u svom životu bio
gurnut pred mikrofon, na svom prvom nastupu i kako mu je tada odelo bilo toliko veliko, jer nije bilo
njegovo već pozajmljeno za nastup, te je morao zavrnuti rukave i nogavice što je kasnije postao modni
brend, tada je otpevao jedine dve pesme koje je znao, bile su to pesme “Mulen ruž” i “Usamljeni
Gaučo”.
Bilo je to davne 1954. godine, kako kaže, kada je prateći kolegu na audiciju pevača zabavne muzike koju
je organizovalo udruženje džezista Srbije i sam prvi put zapevao pred mikrofonom. Tada ga je Dušan
Vidak, tadašnji sekretar udruženja dzez muzičara, pohvalio. Prvi put je tada osetio snagu gromkih
aplauza publike i njegovo srce je odmah znalo: Posle dugog niza godina traganja, menjanja poslova koje
je morao raditi kako bi preživeo i ako diplomirani farmaceut nije se mogao pronaću u tome.
Đorđe Marjanović je bio drugo dete iz prvog braka njegovog oca Svetomira. Njihov otac je imao solidnu
egzistenciju jer je familija Marjanović još u 19. veku izgradila hotel iznad svog restorana Zlatni Rudnik.
Đorđe nije upamtio majku ali je zato bio okružen toplinom i ljubavlju svoje bake koja je bila uz. Od
najranijeg detinjstva drugari su mu dali nadimak Kokan. Tako da u Kučevu Đorđe je poznat i dan danas
po tom nadimku. Njegov brat Vojislav Marjanović kaže kako je Đorđe svojevremeno posećivao klubove
obožavatelja po Srbiji, rukovao se sa njima, pričao, slikao sa bebama a školskoj deci je pregledao domaće
zadatke. Baš u to vreme Đorđe je bio najpopularniji u Rusiji, kaže da su ga dočekivali kao kralja. Tada je
upoznao svoju suprugu Eli na jednom od tih putovanja sa kojom sada ima troje dece.
Legenda jugoslovenske zabavne muzike Đorđe Marjanović preminuo je u devedesetoj godini života.
Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Tokom karijere duže od pola veka,
najveću popularnost uživao je 1960-ih i 1970-ih godina. Zvižduk u osam, Plavo u plavom, Stidljiva
serenada – pesme su koje je mnogobrojna publika širom Jugoslavije, ali i Sovjetskog saveza, tražila na bis.
Marjanović je prvi pevač koji je imao zvanične klubove obožavalaca u Jugoslaviji.
Ostaće upamćen kao legenda šansone, a mnogi će pamtiti i njegov upečatljiv scenski nastup – bio je prvi
pevač na ovim prostorima koji nije samo stajao za mikrofonom, već je komunicirao sa publikom, padao
na kolena i valjao se po bini. Učestvovao je na skoro svim jugoslovenskim festivalima zabavne muzike.
Dobitnik je brojnh nagrada i priznanja, među kojima su Zlatni mikrofon Radio Beograda, Sretenjski orden
trećeg stepena, Zlatna plaketa Beograda, Orden rada i Orden zasluga za narod sa srebrnim vencem.
Predsednik SSSR Mihail Gorbačov dodelio mu je Orden za učvršćivanje prijateljstva i širenje kulturnih
veza između Jugoslavije i Sovjetskog saveza.
Muzičku karijeru Marjanović je započeo 1954. godine, kada se pojavio na audiciji za pevače amatere,
koju je organizovalo Udruženje džez muzičara Srbije, pevajući pesme “Mulen ruž” (“Moulin Rouge”) I
“Usamljeni gaučo” (“The Loneli” Gaučo “). Navodno, lutajući beogradskim ulicama, Marjanović je sreo
poznanika koji je išao na audiciju i zamolio Marjanovića da mu pravi društvo. Kad su stigli na audiciju,
bila je skoro pri kraju. Neko je pozvao sve ljude koji su čekali, uključujući i Marjanovića, koji nije dobio
priliku da kaže da nije došao na audiciju. Odlučio je da pokuša da peva. Posle audicije, prišao mu je
voditelj Radio Beograda Dušan Vidak, koji mu je rekao da je prošao. To je Marjanoviću dalo priliku da
nastupa na koncertima koje organizuje Udruženje džez muzičara Srbije.
Prvu pesmu „Zvižduk u osam” snima 1958. godine, kojom ubrzo osvaja svakog slušaoca. Ostaće
upamćeno da publika u Nišu iste godine nije dozvolila da napusti binu. Prvu ploču „Muzika za igru”,
objavio je za PGP-RTB 1959. godine i prodata je u 11.000 hiljada primeraka. Pesmama „Pesma raznosača
mleka” i „Prodavač novina” učestvovao je na festivalu u Opatiji 1960. i osvojio tri nagrade.
Druga LP ploča, pod nazivom „Mustafa” objavljena je 1962. godine. Naredne godine počinje karijeru u
Sovjetskom savezu, gde su njegovi koncerti bili veoma popularni. Na stadionu „Lenjin” u Moskvi 1960- ih
godina, imao je petnaest uzastopnih koncerata, pevajući svake večeri pred petnaestak hiljada ljudi.
Tokom 1970-ih i 1980-ih godina vladao je zabavnom muzičkom scenom i u Jugoslaviji i u Sovjetskom
savezu, pa su se i nove generacije upoznavale sa njegovim talentom. Na koncertu u Melburnu 1990. godine doživeo je moždani udar. Uspeo je da se oporavi i nastavi sa pevanjem. Od publike se oprostio
koncertom u centru Sava 2004. godine. Za njegov 80. rođendan, u oktobru 2011, u Domu sindikata u
Beogradu održan je koncert „Milordu s ljubavlju.
Legenda jugoslovenske zabavne muzike, Đorđe Marjanović, preminuo je u 90. godini. Đorđe Marjanović
je bio sinonim jednog vremena, raskošnog umetničkog stvaralaštva i ogromne, jedinstvene, lične
harizme.
Smrt Đorđa Marjanovića tera na razmišljanje o socijalističkoj Jugoslaviji i da je on bio jedna od najvećih
zvezda te zemlje, ako ne i najveća. On predstavlja ono što je bila Jugoslavija, imao je turneje po
Sovjetskom savezu, cela slika se vidi u njegovoj karijeri, učešća na festivalima, sve je to deo bolje
prošlosti. On se prvi oslobodio na sceni, bio je slobodan i ta sloboda se vidi u njegovim nastupima, vidi se
u tome što je u vreme Hladnog rata bio zvezda Jugoslavije, Sovjetskog saveza i šire. Đorđe Marjanović je
jedan – nema ih dva, ima samo jedan Đorđe Marjanović. On je ikona popularne muzike Jugoslavije.
Redakcija internet portala RTV KUČEVO – Katarina Savić