Koledari i krljalese
U čast rađanja novog sunca, od 17. decembra, Svete Varvare, so Srpske Nove godine, mesi se obredni kukuruzni hleb sa rupom u sredini, oko kojeg se otimaju deca ne bi li u svom parčetu našli novčić. A kako u vreme Božića po selu idu maskirana deca, “kolendari“, kojima se pred kućom dele slatkiši, voće i “malaj” hleb, tako 19. januara, na Bogojavljane u vlaške domove stižu “krlaljese”, maskirane mlade devojke među kojima se, kako kažu, uvek potkrade i neka prava vila. Ova ritualna povorka žena skuplja vodu iz bunara ili izvora, kako bi od nje kasnije pravili afrodizijake i eliksire. Proslavljao se i produžetak dana koji je nagoveštavao dolazak proleća a za mnoge devojke značio je i kraj mladalaštva.
Crna svadba
Za preminule bez sveće postoji jedna vanredna pažnja. Pomana koju zovu Crna nedelja ili “Postul njegrulu“. Ovaj obred daje se umrlima te godine ali se po selima zatiču i oni koji se i narednih šest godina na ovaj način obraćaju višim silama tražeći kontakt sa svojim mrtvima ili moleći zaštitu za njih. Ako je tragično stradali bio mlad, neudata devojka ili neoženjeni momak, Vlasi će mu ovom prilikom napraviti i svadbeno veselje. Crna pomana daje se druge nedelje posle Uskrsa. U Pobusani ponedeljak, prvi nakon Velikog ponedeljka, oni počinju sa sedmodnevnim postom. U tom vremenu odriču se bilo kojeg zadovoljstva, mesa, jaja, sira. a upotreba vina ili rakije strogo je zabranjena. Ceo život odvija se u jednom novom ritmu primerenom crnoj nedelji. U tišini domaćica mesi veliki kolač, poskurnik, 11 velikih hlebova (liturgija) i 40 kolačića (poskurnika), koji se u nedelju, zajedno sa 40 sveća, kockama šećera i farbanim jajima nose u crkvu. Sve to poređano na podu, u 40 porcija, okadi sveštenik. Nakon završenog rituala, gase se sveće na malim poskurnicima i porcije se podele ljudima uz “Bog da prosti”.
Todorova nedelja
Vlašku magiju i religiju jednostavno čine i običaji vezani za određene periode u godini i velike praznike poput Đurđevdana, svete Trojice, Božića ili Uskrsa. U noći između ponedeljka i utorka, prve nedelje uskršnjeg posta, ljudi u Timočkoj krajini uglavnom ništa ne rade. Veruju staroj vlaškoj legendi koja kaže da tada stiže Todorova konjica na čijem je začelju ćopavi ali najopasniji konj. Zato ni u narednih sedam dana ne treba noći provoditi na ulici jer Todorovi jahači, ljudska bića koja imaju repove, gaze sve pred sobom. A u četvrtak dolazi i Sintođeru al mare, glavom Veliki Todor. Todor je, kao i ostala magijska bića, duša koja luta a Vlasi za svaku od njih imaju veliko razumevanje. U dane kada se očekuje njihov dolazak ljudi im spremaju počasti, dozvoljavaju im da posete mesta na kojima su živeli i vide osobe koje su voleli. Tokom ove takozvane Bele nedelje obeležava se i buđenje proleća. Skupljaju se mrvice sa obredne trpeze i masnoća sa šerpi koja se kasnije koristi za pravljenje mađija, izvode se rituali za plodnost njiva a kako kaže Durlić, “propisan je niz zabrana da se ne bi uznemirile ptice koje nanose zlo usevima“. Tada pada i vlaški praznik Dragoban, od koga se računaju babe, period od dvanaest dana koji predviđaju kakvo će vreme biti narednih dvanaest meseci. Zato se pokladni Priveg tumači i kao agrarno-magijskim, kolektivni obred kojim treba umilostiviti prirodu u kriznim prelascima iz zimskog solarnog ciklusa u letnji. Pred zoru na Veliki četvrtak, ili Žoj Mare, u svakom dvorištu rasplamsaju se male vatre od burjana ili grana šljive-Fokurjel. Ispred njega se iznese sofra sa kolačićima i kockama šećera. To je znak da se familija seća svojih mrtvih i da je predhodnog dana održan ritual prizivanja i budjenja pokojnika, namenjivanje odeće, puštanje vode… i da je odigrano kolo za mrtve sa elementima transa. Jaja se farbaju na Veliki petak, mešenje ritualnih hlepčića obavlja se u Veliku subotu a pričešće na kućnom pragu, na sam dan Uskrsa. Na uskršnje svitanje koje Vlasi zovu “Pašće“, izađe se pred kuću na pričest sa posebnom mešavinom bilja, farbanih jaja i hleba koji je preliven crnim vinom i vodom. Ritual je završen kada se svako od ukućana okrene tri puta oko sebe, i po tri puta skoči napred kako bi mu u narednoj godini sve krenulo na bolje.
Đurđevdanski rituali
Đurđevdan je Vlasima jedna od najvećih svetkovina. Tada žrtvuju jagnje koje uz niz magijskih rituala namenjuju svteom Đorđu. Praznuje se još od prvog petka pred Đurđevdan. Kod Vlaha se taj dan zove Vinjera bujedzilor ili Biljni petak a obred prikupljanja prvih prolećnih plodova i cveća, od kojeg devojke pletu vence, poznat je kao Bujedz. Pre zore, po rosi, devojke odlaze u prirodu, umivaju se na izvoru. Potom beru biljke i korenje koje se kasnije tokom godine koriste za lečenje i spravljenje magijskih napitaka i ljubavnih afrodizijaka. Ali je Đurđevdan po verovanju Vlaha dan kada se čini uspešno mogu bacati, jer ovaj praznik, kao svoj, slave i veštice. Kako bi se sprečio njihov loš uticaj na kuću, u istočnoj Srbiji se i danas kapija i zidovi pokrivaju velikim granjem koje su momci sekli u petak pred praznik. Na prag ili ispred ulaznih vrata stavlja se i vrbov venac, uvezen crvenim koncem i zakićen češnjem belog luka i listovima ljošćana.
Напомена: ПРОЈЕКАТ СУФИНАНСИРАН ОД СТРАНЕ ОРГАНА ЈАВНЕ ВЛАСТИ